Ni tamo, ni ovamo

Svakodnevno od svih i svuda čujem: ovo su dani velike „krize”. „Napred ne možemo, nazad nemamo kud”,što bi rekao Ivo Andrić. Strah, strepnja, potištenost,ozlojeđenost, klevete, denuncijacije, demonizovanje neistomišljenika i drugog, pohlepe i gramzivost, ogorčenost i osionost, inat i prkos, kukavičluk, poltronski moral, praznoslovlje i mrtve parole prožimaju sav društveni život. Kod mnogih je ljubav prema materijalnom blagu paralizovala svaku ljubav prema istini i dobru. Sve je ponovo u znaku novih izbora i stare ponude. Ratuju „patriote” i „mondijalisti”. Prvi rodoljublje i ljubav prema svome tumače kao mržnju prema drugome i tuđemu. Za druge, ljubav prema drugome i drugima je mržnja i prezir prema sebi i svojemu. Sve je to upakovano velikim idealima. Zlo uzima lik vrline. Zato je tako brutalno. Kao da više niko ne može ni sa kim. Ratuje svak protiv svakoga. Niko nema o sebi ružne, ni o drugome lepe reči. Svuda surova takmičenja, gde uspeh jednih znači poraz drugih, ili moć jednih strah drugih. Istorijsko iskustvo govorida su velike „krize” istovremeno i velike „šanse” za preporod i preobražaj.

Ovo su dani uskršnjeg posta. Prilika da svako krene i započne popravku i prepravku sebe. Dani posta ne treba da budu dani neograničenog konzumiranja „posnih specijaliteta” „na vodi” (po raznim brodovima i splavovima) već dani ponovnog susreta sa Bogom i drugim ljudima. To su dani intenzivne borbe sa stihijama zle volje u nama: borbe sa zlim sećanjima, mislima, željama, delima, odustajanja od praznoslovlja, ogovaranja, osuđivanja i klevetanja. Dani posta za hrišćane treba prvenstveno da budu dani kajanja (sagledavanja vlastitih grehova i odgovornosti), praštanja (svima koji su nam naneli zlo i nešto nažao) i pomirenja (sa svima sa kojima smo u zavadi i prekinuli odnose). „Nikada nisam zaspao imajući nešto protiv drugoga, niti sam ostavio nekoga da zaspi imajući nešto protiv mene, ako je to bilo u mojoj moći” (Ava Agaton).

Cilj posta je da pobedimo egoizam, gordost, samoljublje – lično i kolektivno – i da se okrenemo od sebe ka drugima bez obzira ko su i kakvi su. Post je neprestano kretanje prema drugom. Ne treba nikada stati, sesti i oplakivati sudbinu. Treba verovati u čoveka, jer ni u jednom pojedincu ili narodu nikad nije uništen sav potencijal za dobro. Gde je prava vera tamo i tuđini i neprijatelji postaju srodnici. Gde nje nema tamo srodnici postaju tuđini. Bolje je kud svi naopako, nego ispravno kao niko (narodna poslovica). „Uvek je u dobitku onaj ko na pravdi izgubi, a u gubitku onaj ko na nepravdi dobije”, (Nikolaj Velimirović). Ne živimo u svetu apsolutne pravde, savršenog prava i morala, već u svetu „koji u zlu leži”, u svetu nepravedne pravde, nemoralne etike, zakonitog bezakonja. Moramo se navići da živimo sa nesavršenim ljudima i narodima. Zato nam je potrebna ljubav, trpljenje, mudrost, hrabrost, „blage reči i jaki argumenti” (patrijarh Pavle). Ništa to ne dovodi u pitanje kao vlastoljublje. Ono nije samo politička težnja za vlašću. Vlastoljublje je svaki odnos prema drugom čoveku koga želimo da iskoristimo kao sredstvo za ostvarivanje vlastitog cilja. Vlastoljublje je podređivanje svega i svih sebi. To je stanje duha i svesti koje se prema svemu odnosi sa stanovišta vlastite koristi i (interesa).

Bog nas stalno opominje, pa i kroz velike gubitke i poraze, da se ne treba identifikovati ni sa čim što je od ovoga sveta jer je sve prolazno. Treba biti u svetu, ali i slobodan od njega. Treba poštovati prošlost, kulturna i sakralna blaga, ali ih ne treba obožavati i idolatrizovati. Danas narod i pojedinci treba da imaju sluha za životni realizam i istorijske procese. Opasno je biti zatočenik pravnog i moralnog idealizma i zatočenik svojih stavova i uverenja, ma koliko oni bili ispravni.

Radovan Bigović