Objašnjenje šeste Božije zapovesti koje nam je dao vladika Nikolaj Velimirović
Ne ubij.
A ovo znači:
Bog je dao život od svoga života svima stvorenim bićima. Život je najdragocenije imanje Božije. Otuda, ko se drzne na ma koji život u svetu, drznuo se na najdragocenije imanje Božije, - da, na sam život Božiji. Svi mi, koji sada živimo, privremeni smo nosioci Božijeg života u sebi, čuvari smo Božije najdragocenije imovine. Otuda, niti mi smemo, niti možemo, uništiti taj pozajmljeni život Božiji u sebi ili drugima. A ovo znači:
Prvo - mi ne smemo ubiti; i
Drugo - mi ne možemo ubiti život.
Jedan lončar napravi lonac od ilovače, pa kad ga razbiješ, lončar se ljuti i traži naknadu. Zaista i čovek je od jevtinog materijala, kao i lonac, no skupoceno je ono, što je u čoveku, duša, koju tka čovek iznutra, i duh Božiji, koji duši daje život.
Čak ni otac ni majka nemaju prava oduzeti život svojoj deci, jer ne daju život roditelji, no Bog kroz roditelje. Roditelji su kao nađve, u kojima Bog mesi život, i kao peć, u kojima Bog peče hleb života. No, roditelji ne daju život; pa pošto ga oni ne daju, nemaju prava ni oduzeti ga.
Pa kad roditelji, koji se toliko trude oko svoje dece, nemaju prava oduzeti im život, kako mogu imati pravo na to oni, koji se slučajno sretnu u ovome svetu sa decom tuđih roditelja?
Kad lončaru razbijete lonac, ne oseti bol lonac koliko lončar koji je lonac napravio. Isto tako, kad ubiješ čoveka, ne oseti bol čovek toliko koliko Bog, koji je čoveka stvorio, sagradio i duh svoj u njega nastanio.
Pa kad moraš naknaditi lončaru razbijeni lonac, kud i kamo pre moraš naknaditi Bogu život, koji oduzmeš. Zaista, i ako ljudi ne traže naknadu za to, Bog će to tražiti. Ne varaj se: i kad ljudi zaborave tvoj zločin, Bog ne može zaboraviti. Gle, ima stvari, koje i Svemogući Bog ne može. Na primer; on ne može zaboraviti tvoj zločin. Seti se ovoga uvek u gnevu svome pre nego se mašiš za nož ili pušku.
Pa onda, mi ne možemo ubiti život. Ubiti potpuno život značilo bi ubiti Boga, jer život je Božiji. Ko može ubiti Boga? Ti možeš razbiti lonac, no ti ne možeš uništiti ilovaču, iz koje je lonac, i izbaciti je nekuda iz ovoga sveta. Isto tako, ti možeš razbiti telo čovečje, no ti ne možeš ni razbiti, ni sagoreti, ni razvejati, ni prosuti dušu njegovu i duh njegov.
U Carigradu vladaše neki strašni i krvoločni vezir kome je bilo zadovoljstvo da svaki dan gleda kako dželati seku glave pred njegovom kućom. A na ulicama carigradskim življaše neki prosjak, pravednik i prorok, kojega sav svet poštovaše kao Božijeg čoveka. Jedno jutro, baš kad dželati odsecahu glave na oči vezirove, stari prosjak stade pod prozor vezirov i jednim gvozdenim maljem mahaše po vetru levo i desno.
- Šta to radiš? - upita ga vezir.
- Isto što i ti, - odgovori prosjak.
- Kako to? - zapita vezir.
- Eto tako, - reče prosjak - Pokušavam da ubijem vetar maljem. A ti pokušavaš da ubiješ život nožem. I moj i tvoj posao su uzaludni. Ti ne možeš ubiti život, vezire, kao što ni ja ne mogu ubiti vetar.
I vezir se povuče u tamne odaje svoje kuće, i nikoga ne puštaše k sebi. Tri dana nije ni jeo ni pio, niti je koga viđao. A četvrti dan sazva svoje prijatelje i reče:
- Zaista, Božiji čovek ima pravo. Ja sam radio uzaludan i glup posao. Život se ne može ubiti, kao što se ni vetar ne može ubiti.
U Americi, u gradu Čikagu, življahu dva suseda. Jedan od njih polakomi se na bogatstvo svoga suseda, uđe noću u njegovu sobu i odseče mu glavu a njegove novce mete sebi u džep i pođe svome domu. Tek što je izišao na ulicu, kad vide ubijenog komšiju gde mu ide u susret. No na telu komšije ne beše njegova glava no glava ovoga ubice. Ubica se okrete na drugu stranu i poče bežati, no komšija sa glavom ubice na svome vratu opet se nađe pred begačem i iđaše mu u susret. Hladan znoj obli ubicu. Kako - tako stiže on do svoje kuće i prenoći tu noć. No iduće noći on opet opazi komšiju pred sobom sa svojom sopstvenom glavom na njegovom vratu. I tako svake noći. Onda ubica uze oteti novac i baci ga u reku. No ni to ne pomože. Komšija mu se javljaše svake noći. Ubica se prijavi sudu i prizna delo i bi poslan na robiju. No ni to ne pomože. I u tamnici ubica viđaše svoga komšiju svake noći sa svojom glavom na ramenu. Najzad, on zamoli jednog starog sveštenika, da se moli Bogu za njega grešnika i da ga pričesti. Sveštenik mu reče, da mora učiniti jedno priznanje pre molitve i pričešća. Odgovori osuđenik, da je on priznao da je ubio svoga komšiju.
- Ne to, - reče mu sveštenik. - Nego moraš uvideti i pojmiti, i priznati, da je život tvoga komšije tvoj sopstveni život. I da si ti ubijajući njega ubio i samoga sebe. Otuda ti i viđaš svoju glavu na telu ubijenoga. Time ti Bog daje znak, da je život tvoj i tvoga komšije i sviju ljudi ukupno jedan isti život.
Osuđenik se promisli. I kada se dugo promisli, on pojmi i priznade. Potom se pomoli Bogu i pričesti. I tako prestade duh ubijenog čoveka da ga uznemirava, a on poče provoditi dane i noći u kajanju i molitvi i propovedanju. Ostalim osuđenicima čudo, koje se njemu otkrilo, naime, da čovek ne može ubiti drugoga čoveka a da sebe ne ubije.
Ah, braćo, kakve su užasne posledice ubistva. Kad bi se to moglo opisati svima ljudima, vaistinu ne bi bilo ni najluđega, ko bi podigao ruku na tuđi život.
Bog probudi i razdraži savest u ubice pa ga ta njegova sopstvena savest grize iznutra ko crv što grize drvo ispod kore. I grize, i lupa, i tutnji, i laje kao besna lavica, te nesrećni zlikovac nema mira ni danju ni u noći, ni u gori, ni na njivi, ni u ovom životu ni posle groba. Lakše bi bilo čoveku, da mu se otovri lubanja i saspe roj pčela unutra da stanuju nego da mu stanuje u glavi nečista i naljućena savest.
Zato je, braćo, Bog i zapovedao ljudima radi njihovog mira i sreće, da ne ubijaju.
O Gospode Predobri, kako je svaka tvoja zapovest kao mleko slatka i hranljiva! O, Gospode Jaki, sačuvaj slugu tvoga od zla dela i osvetničke savesti, da bi te slavio i hvalio kroz vekove i vekove. Amin.
vladika Nikolaj Velimirović
Comments