Objašnjenje osme Božije zapovesti koje nam je dao vladika Nikolaj Velimirović
Ne kradi.
A ovo znači:
Ne ožalosti brata svoga nepoštovanjem njegove imovine. Ne čini ono što čine lisice i miševi, ako smatraš sebe boljim od lisica i miševa. Lisica krade ne znajući za zakone o krađi i miš podgriza ambar ne znajući, da je to nekome šteta. I lisica i miš znaju samo za svoju korist, no ne i za tuđu štetu. Njima nije dato da to znaju, a tebi je dato. Zato se tebi ne oprašta ono što je lisici i mišu oprošteno. Tvoja korist mora uvek stajati niže zakona, i tvoja korist ne sme biti štetna bratu tvome.
Braćo, samo neznalice idu u krađu; naime oni koji ne znaju dve krupne stvari o ovome životu:
Jedna je stvar da čovek ne može ukrasti; i
Druga je stvar, da se čovek ne može koristiti krađom.
Kako to? Upitaće mnogi jezici i začudiće se mnoge neznalice.
Evo kako:
Ova vasiona je mnogoočita vasiona. Ona je upravo sva načičkana očima kao šljiva u proleće belim cvetom. Izvestan broj tih očiju ljudi vide i osećaju, no mnogo veći broj oni niti vide niti osećaju. Kao što mrav u prašini ne oseća oči ovaca, koje pasu nad njim, ni oči ljudi, koji ga gledaju, tako isto ni ljudi ne osećaju neizbrojno mnogo očiju viših bića, koja ga posmatraju na svakom koraku njegovog života. Sunce je, pre svega, jedno okato biće, i zvezde su okata bića. No, osim sunca i zvezda postoje još milioni i milioni mnogoočitih duhova koji netremice gledaju šta se dešava na svakom santimetru zemlje. Kako onda može lopov ukrasti, a da se ne vidi? Kako - a da se ne prokaže? Ti ne možeš zavući ruku u svoj džep, a da milioni svedoka to ne vide. Još manje možeš zavući ruku u tuđ džep, a da se milioni viših sila ne uzbune. Onaj, dakle, ko to zna, taj tvrdi, da čovek ne može ukrasti, a da ne bude viđen i prokazan.
To je jedna stvar.
A druga je stvar, da se čovek ne može koristiti krađom. Jer kako će se koristiti, kad je viđen od toliko očiju, i kad će biti prokazan? A kad bude prokazan, biće zastiđen i ostaće mu ime Lopov do smrti među susedima njegovim. Ima hiljade načina, kako sile nebesne prokazuju lopova.
Kraj jedne reke življahu dva ribara sa svojim familijama. Jedan imađaše mnogo dece, a drugi beše bezdetan. Obojica mećahu uveče koševe u reku i iđahu spavati. No od nekog vremena dogodi se, da u košu onoga s familijom ne beše nikako više od dve-tri ribice, dok u košu bezdetnoga beše ribe izobilno. I ovaj bezdetni se pravljaše milostiv, te odvajaše nekoliko ribica iz svog punog koša i davaše svome susedu. Tako se to ponavljaše u izvesnom razmaku vremena kroz celu godinu. Jedan od njih se razbogati, trgujući s ribom, dok drugi ne mogaše ni hleba dovoljno nabaviti za svoju kuću.
- Šta to može biti? Vajkaše se siromašni ribar. Ali se desi da jedne noći kad on spavaše otkri mu se istina u snu. Dođe mu čovek na san, obučen u svetlost kao anđeo Božiji i reče: ustani odmah i izađi na reku, pa ćeš videti, zašto si siromašan. No kad vidiš budi uzdržljiv i hladan.
Skoči ribar iz postelje, prekrsti se, izađe na reku i vide zaista, kako njegov sused preručivaše iz njegovog koša u svoj. Uzavri krv u siromašnog ribara no seti se opomene u snu, pa se uzdrža od gneva i hladno reče ribaru lopovu:
- Komšija, mogu li ti što pomoći, da se ne mučiš sam?
A onaj premre od straha. I kad dođe sebi, on kleče pred svoga suseda i reče:
- Zaista, Bog ti je prokazao moje nedelo. Teško meni nepravedniku! I dade siromašnom ribaru polovinu celog svog imanja, da ga ovaj ne bi ljudima prokazao i na sud gonio.
U jendom arapskom gradu trgovaše nepravedni trgovac Ismail. Kad god meraše mušterijama robu, uvek im zakidaše po nekoliko drama. I bogatstvo njegovo umnoži se veoma. No njegova deca behu bolesna. I on trošaše mnogo novca na doktore i lekove. I što god više izdavaše za lečenje dece, sve više zakidaše svojim mušterijama. No što god više on zakidaše svojim mušterijama, sve bolesnija deca njegova bivahu. Jednoga dana, kad Ismail beše sam u dućanu, pun briga za svoju decu, učini mu se da se najedanput otvori nebo. On ustremi svoje oči, da vidi šta se tamo radi. I gle, anđeli stajahu kraj jednog velikog kantara, na kome merahu sva blaga, što Bog deljaše ljudima. I kao dođe na red Ismailova familija. I Ismail pogleda i vide, kad anđeli deljahu zdravlje njegovoj deci, metuše u tas zdravlja manje nego što beše teg na kantaru. Razgnevi se Ismail i htede viknuti na anđele, no u tom jedan od njih okrete se licem njemu i reče:
- Mera je prava. Što se ljutiš? Mi zakidamo tvojoj deci taman onoliko koliko ti zakidaš svojim mušterijama. I tako tvorimo pravdu Božiju. Ismail se trže kao uboden nožem. I poče se gorko kajati za svoj teški greh. I poče Ismail od toga čas ne samo pravo meriti nego uvek davati i preko mere. A deci njegovoj povrati se zdrvlje.
Pa onda, braćo, ukradena stvar neprestano podseća čoveka da je ona ukradena i da nije njegova.
Neki mladić ukrade sat, i nosaše ga na sebi mesec dana. Posle mesec dana, on vrati sat sopstveniku, priznade svoje nedelo i reče:
- Kad god sam izvadio sat iz džepa i pogledao u njega, čuo sam gde mi veli: ja nisam tvoj, ti si lopov.
Gospod Bog je znao da će krađa činiti dvojicu nesrećnim: i onoga ko ukrade i onoga kome se ukrade. I da ne bi ljudi, sinovi Njegovi, bili nesrećni, Premudri Gospod je i dao ovu zapovest:
- Ne ukradi.
Blagodarim ti, Gospode Bože, na ovoj zapovesti, koja nam je u istini potrebna radi mira i sreće naše. Naredi, Gospode, ognju tvome, neka sažeže ruke naše, kada se pruže za krađu. Naredi zmijama tvojim, da se savijaju oko nogu naših, kada noge naše pođu u krađu. A pre svega molimo ti se, Svemoćni, očisti srca naša od kradljivih želja i duh naš od kradljivih misli. Amin.
vladika Nikolaj Velimirović
Yorumlar