Božje carstvo i hrišćanska nezavisnost

Čovek očajnički mora da veruje u sveobuhvatnu promisao da bi na svoj život gledao tako da je on od izuzetno velikog značaja. Kada ne uspe da gleda na suverenog Kreatora kao na svoj izvor istine, on samo luta u mašti sopstvenog uma i samovolje.

Um kosmosa

Grci su pretpostavljali da postoji uređenje sveta, princip smisla, mudrost, moć, logika ili shema stvari koje čovek može da utvrdi. Oni su ovaj bezlični poredak kosmosa nazvali logos. Jovan je u svom jevanđelju prisvojio reč da identifikuje ovu istinu ne kao bezličnu karakteristiku, već u smislu osobe Isusa Hrista, Boga Stvoritelja koji je bio ovaploćen u ljudskom telu i „boravio među nama“, čiju je božansku slavu Jovan lično video ( Jovan 1: 1-14; up. Luka 9: 28-32).

Jovan nije ležerno pozajmljivao termin. On se direktno suočio sa grčkom mišlju. Kada je proglasio Isusa za logos, Jovan je rekao da je za razumevanje kosmosa i njegovog značenja potrebno pogledati Isusa Hrista. On je sam stvorio svet (Jovan 1: 3,10), koji je proglasio da je „put, istina i život“ (Jovan 14: 6).

Rukovodeća osoba nije princip

Isus je rođen u vreme kada je skoro univerzalna filozofska i religiozna perspektiva tog doba bila da je inkarnacija božanstva odvratna ideja. Za dualiste, nematerijalno područje bilo je viša dimenzija, a materija je područje zla. Kada je ova prevladavajuća ideja ušla u crkvu putem obraćenika, jezik „mesa“ i „duha“ viđen je u dualističkom načinu razmišljanja. Takvi obraćenici preuzeli su zadatak da „poprave“ hrišćansku poruku tumačeći je u smislu svoje dualističke perspektive. Zbog toga je prva velika teološka rasprava nakon apostolske ere bila u vezi sa dualizmom. Četiri veka nakon Vaznesenja Isusovog crkva se borila oko prirode ovaploćenja. Dualisti su imali snažno protivljenje bilo kakvom doslovnom Božjem ovaploćenju koje nije zvanično rešeno sve do Halkidonskog sabora 451. godine n.e. Halkidonska formula držala je do jedinstvenosti Bogočoveka Isusa Hrista kao jedinog posrednika između Boga i čoveka. To je značilo da ne postoji bezlično načelo upravljanja koje bi čovek mogao da razazna i tumači, kao u grčkoj misli, već je to vladajuća ličnost, Gospod Isus Hristos.

Implikacija Kalcedona

Mit je da je crkva formulisala doktrine poput Trojstva. Ono što su činili tokom mnogih generacija bio je odgovor na dualistički pokušaj da se porekne ovaploćenje Boga u ljudskom telu. To je dovelo do višestrukih odbrana i definicija i Hristove prirode i ovaploćenja. Formulacije prve crkve nisu bile kreativne, već su opisivale ono što su smatrali da je Sveto pismo poučavalo i da su sami apostoli verovali („apostolska tradicija“).

Kalcedon je bio velika teološka pobeda, ali se njegov uticaj proširio i dalje, jer su se teološke implikacije jedinstvene i ekskluzivne posredničke uloge Isusa Hrista razvile tokom zapadne istorije. Uprkos svim svojim stvarnim greškama, rimska crkva je ipak razvila hrišćanski svet koji je u svojoj perspektivi bio usredsređen na Boga, pa je Halkidonov stav o jedinstvenosti Isusove posredničke uloge imao dubok efekat.

Pošto je Kalcedon držao Isusa za jedinstvenog Bogočoveka, to je postavilo teološko ograničenje na sve ljude i institucije, jer nisu mogli da preuzmu ono što bi bilo bogohulno pravo na tu ulogu.

Ljudi su u drevnom svetu često tvrdili da je to prerogativ. Za antičke monarhe se obično govorilo da su ili božanski ili sveštenički kraljevi, izabrani posrednici i glasnogovornici njihovih bogova. Julije Cezar i Avgust su proglašeni božanskim u svojoj smrti, ali su kasniji carevi za vreme svoje vladavine tvrdili da su božanstveni. Republika je tada bila mrtva, a Rim se vratio drevnom obrascu apsolutne vlasti u kralju koji je preuzeo pravo na božanstvo. Suprotstaviti se svakom vladaru koji je tvrdio da je božanstvo značilo je i izdaju i bogohuljenje; isključena je mogućnost suprotstavljanja, a još manje sloboda. Bilo kakva „prava“ nisu ništa drugo do izuzeci, privilegije koje daje država čija je glava božanska ili oličava božanski poredak.

Čak se i Rimska crkva pobunila protiv Halkidona u praksi kada je delovala kao kontinuirana inkarnacija Isusa Hrista. Bili su potrebni vekovi da bi se teološke implikacije Halcedona razjasnile na političkoj sceni. Ako je Isus Hrist bio jedinstvena veza između Boga i čoveka, onda nijedan čovek ili institucija ne bi mogla da preuzme tu ulogu. I crkva i država su imale ulogu u Božjem poretku, ali su obe bile ograničene u svojoj nadležnosti. Nijedan nije mogao zahtevati „božansko pravo“ na apsolutnu vladavinu.

Jedan i Mnogi

Doktrina inkarnacije se, naravno, ne može odvojiti od doktrine o Trojstvu. Opet, ovo nije bila doktrina koju bi crkva stvorila, jer je na kraju neobjašnjiva. Definicija ove doktrine, međutim, ima važne implikacije za ljudsko mišljenje, one koje mi zanemarujemo rizikujući veliku opasnost.

Doktrina o Trojstvu otkriva da u božanstvu postoje i jednostavnost i složenost, i jedinstvo i različitost, ali i jedno i drugo u savršenom skladu. Mi smo ograničena stvorenja i zbog našeg stvorenja i zbog naše pale prirode. Skloni smo previše da pojednostavljujemo da bismo pronašli ideju ili princip koji možemo shvatiti, a zatim ga nametnuti na silu. Drugim rečima, „zanemarujemo“ složenost koju nađemo, a zatim radimo u smislu te pojednostavljene redukcije.

Postoji stari izraz koji se u filozofiji spominje dugi niz godina, „problem jednog i mnogih“. To je zbir lepeze ideja o tome kako metafizički razumeti naizgled različite i sukobljene ideje jednostavnosti i složenosti.

Često se suočavamo sa pitanjem jednog i mnogih, čak i ako se taj izraz ne koristi. Pre nekoliko godina bila je uobičajena grupna vežba postavljanja pitanja o ljudima na čamcu za spasavanje. Jedan je smrtno povređen, ali je konzumirao ograničene količine vode. Pitanje je bilo treba li čoveku („onom“) dati vode ili ga treba sačuvati za one („mnoge“) koji bi mogli preživeti dok ne budu spašeni. U takvoj vežbi raspravljalo se o moralu da li je odgovornost na jednom ili na mnogima, pojedincu ili grupi. Naravno da je „problem“ naveden kako bi se nagovestilo da će „jedan“ pojedinac svakako umreti, pa je „rešenje“ obično išlo u prilog napuštanju pojedinca (ili još gore). To je bilo opravdanje za ubistvo pomoću navodno višeg motiva za dobro mnogih, obrazloženje koje nije toliko strano za naš svet kao što bismo želeli da verujemo.

Drugi primer problema je pristupanje problematičnom braku - šta je najvažnije, pojedinci ili institucija? Bračni savetnici ponekad se drže ove ili one krajnosti. U nekim hrišćanskim krugovima postoji mišljenje da je insitucija braka od najveće važnosti i da pojedinac mora da trpi svako zlostavljanje da bi ga održao. Drugi vide samo sreću pojedinaca. Ljudi imaju tendenciju da previše pojednostavljuju složenost života kako bi pronašli jedinstveni princip, ali Trojstvo nas uči da u Bogu ni jedno, ni višestrukost nisu krajnji. U slučaju bračnog saveza, nijedan pojedinac nije konačan, niti je institucija, pak. Brak je savez za zajedničko delovanje prema Božjem zakonu na unapređenju Njegovog Kraljevstva.

Prepušten sopstvenom računu, čovek teži ekstremima, ili jedinstvu i nekom obliku kolektivnog jedinstva, ili različitosti i individualizmu. Ovo obično prevladava u politici i društvu, a najčešće u prisilnom jedinstvu etatističke moći, jer država uvek može tvrditi da je najviši kolektivni glas pojedinaca, a samim tim i predstavnik „većeg dobra“. Nisu bez razloga aluzije na biblijske primere organizovanog protivljenja i progona Božjeg naroda upućene na apsolutističke drevne režime - Egipat, Asiriju i Vavilon. Ako u samom Bogu postoji i jedinstvo i pluralnost, treba izbeći naša redukcionistička preterana pojednostavljenja i priznati ulogu oba principa u svim ljudskim odnosima i aktivnostima.

Sloboda i hrišćanska nezavisnost

Naš govor o slobodi često predstavlja samo anarhističku slobodu od „jedinstva“ etatizma, ali to je samo prvi korak. Veće je pitanje za šta tražimo slobodu. Na koji nas put naša sloboda postavlja? Ako se radi samo o individualnoj autonomiji, biramo jedan pojednostavljeni odgovor, atomističko „mnogo“ nad drugim, kolektivno „jedno“ etatizma. Previše razmišljanja o slobodi samo je odbacivanje etatizma, ali naš poziv nije puka negacija, čak ni zla.

Kad se čovekom upravlja po Božjem zakonu, on ima sasvim stvaran nivo nezavisnosti od drugih lažnih pokušaja jedinstva ili anarhističke nezavisnosti. Izbegavanje duga, na primer, stvara slobodu nepoznatu prema robu duga, a davanje desetine i prinosa oslobađa čoveka kako od legitimne krivice što je opljačkao Boga, tako i od radosti u bogatstvu kao Božji upravitelj. Umesto da se igra boga, čovek se potčinjava pravom Bogu i Njegovom zakonu.

Kada se čovekom upravlja Božjim zakonom, on ima slobodu savesti. Naša današnja kultura često manipuliše pripisivanjem krivice, ali kada čovek zna da je ispunio svoje obaveze i svoje dobrotvorne dužnosti pred Bogom, on ima osećaj slobode koji nadilazi čovekove optužbe. Takva sloboda pod Bogom dostupna je svim ljudima, bez obzira na politički i društveni kontekst njihovog života.

Današnju politiku treba posmatrati kao odbrambeni pokret kako bismo se zaštitili od etatističkih zadiranja. Ofanzivni pokret koji nam je potreban jeste građanstvo koje verom izgrađuje Božje Kraljevstvo

Mark R. Rushdooni

Mark R. Rushdooni je diplomirao na Baptističkom koledžu u Los Anđelesu (sada Master's College) sa diplomom B.A. u istoriji 1975. i zaređen za pastora 1995.

Podučavao je niže i više razrede srednje škole iz istorije, Biblije, građanskih nauka i ekonomije u hrišćanskoj školi u Virdžiniji tri godine pre nego što se pridružio osoblju Chalcedon 1978. Bio je direktor 14 godina u Halkidonskoj hrišćanskoj školi, dok je predavao na puno radno vreme. Takođe je pomogao u podučavanju sve svoje dece kroz srednju školu.

1998. postao je predsednik Chalcedoni Ross House Books, a odnedavno i drugog izdavačkog zavoda, Storehouse Press. Chalcedon i njegove podružnice objavljuju mnoge naslove plus CD -ove, mp3 -e i opsežnu mrežnu arhivu na vvv.chalcedon.edu

Napisao je niz članaka za Chalcedon publikacije, i Chalcedon izveštaj i Vera za ceo život. On je bio autor velike hrišćanske revolucije (1991). Govorio je na brojnim konferencijama i crkvama u SAD -u i inostranstvu.

Mark Rushdooni živi u Vallecitu u Kaliforniji, 43 -godišnjoj kući sa 45 -godišnjom suprugom i najmlađim sinom. Ima troje oženjene dece i devetoro unučadi.

Preveo advokat Zoran J. Minić