Abortus

Hrišćanska slobodarska inicijativa se protivi abortusu.

Naime, Biblija nigde specifično ne pominje abortus. Međutim, postoji bezbroj stihova u Pismu koji su više nego jasni kakav je Božiji pogled na abortus. Jeremija 1:5 nam kaže da nas Bog poznaje još pre nego što nas je sazdao u utrobi. Psalam 139:13-16 govori o Božijoj aktivnoj ulozi u našem sazdavanju i formiranju u utrobi. Druga Mojsijeva 21:22-25 propisuje istu kaznu za onog ko uzrokuje smrt deteta u utrobi kao i za nekog ko je počinio ubistvo. Ovo jasno ukazuje na to da Bog smatra da je beba u utrobi podjednako ljudko biće kao i odrasla osoba. Za hrićanina, abortus nije pitanje o kome žena ima pravo da odlučuje. To je pitanje života i smrti jednog ljudskog bića koje je stvoreno na sliku Božiju (Prva Mojsijeva 1:26-27; 9:6).

Prvi argument koji se uvek podigne kada se radi o hrićanskom stavu o abortusu je: “A šta u slučaju silovanja i /ili incesta?” Koliko i da je strašno da ostaneš trudan kao posledica silivanja i/ili incesta, da li je ubistvo deteta odgovor? Dva zla ne prave dobro. Dete koje je rođeno kao posledica silovanja ili incesta se može dati na usvajanje porodici punoj ljubavi koja nije u stanju da ima sopstvenu decu – ili dete može da odgleda njegova majka. Ponavljam, beba ne treba da bude kažnjena zbog zlog dela svog oca.

Drugi argument koji se obično podiže protiv hrišćanskog stava o abortusu je: “Šta da se radi ako je život majke u opasnosti?” Iskreno, ovo je najteže pitanje kada se radi o abortusu. Prvo, da se podsetimo da je ova situacija, manja od jednog promila, razlog za izvršene abortuse u svetu danas. Mnogo je više onih žena koje izvrše abortus zato što ne žele da upropaste svoju figuru nego žena koje abortiraju da bi spasile svoj život. Drugo, treba da se podsetimo da je Bog, Bog čuda. On može da sačuva život majke i deteta uprkos tome što su svi medicinski nalazi protiv. U krajnjem slučaju, ova odluka treba da bude donesena između oca, majke i Boga. Svaki par koji se susreće sa ovako ekstremno teškom situacijom treba da se moli Bogu za mudrost (Jakov 1:5) i da vidi šta On želi da naprave.

94% abortusa koji se izvrše u svetu danas su iz različitog razloga od toga da je život majke u opasnosti. Većina glavnih razloga može se kvalifikovati pod: "Jedna žena i/ili njen partner odlučuju da ne žele dete koje su začeli." Ovo je suštinsko zlo. Čak i u 6% najtežih slučajeva, abortus nikada ne treba da bude prvi izbor. Život ljudskog bića u utrobi je vredan svakog napora koji bi omogućio da dođe do punovremenog termina za rađanje.

Stav Crkve o abortusu

- Gordana Jocić, novinar, urednik Radija Zlatousti, Kragujevac

- protojerej-stavrofor dr Zoran Krstić, vanredni profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Autori u tekstu razmatraju stavove koji su iznešeni u člancima dnevnih listova „Politika“ i „Danas“ u periodu od 2003. do 2013. godine, a povodom inicijativa i mišljenja SPC u vezi sa čedomorstvima (abortusima). Posle uvodnih razmatranja i postavljanja problematike, iznose se i analiziraju različiti prigovori u vezi sa stavovima SPC. U nastavku je posebna pažnja poklonjena odnosu čedomorstava (abortusa) i nivoa životnog standarda kao i sociološka analiza pluralističkog društva i statusa aktera u javnoj sferi kroz analizu pojma sekularne države. Završni deo eseja se odnosi na ukazivanje na različite vrste antropologija, sa osvrtom na načela laicističke anglosaksonske bioetike.

1. Uvodna razmatranja

Čedomorstvo (abortus) nije nova pojava u istoriji ljudskog roda, tako da su protekom vremena sve svetske religije izgradile prema tom činu svoje karakteristično mišljenje i stav. Hrišćanski stav, uključujući gotovo sve hrišćanske konfesije, je javnosti dobro poznat, nedvosmislen, i ne od juče.

Pravoslavna Crkva zauzima kroz vekove izrazito negativan stav prema čedomorstvu (abortusu), smatrajući ga ubistvom. Postoji čitav niz svetootačkih i kanonskih tekstova koji o ovom činu govore kao o ubistvu, a ženu odlučuju od pričešća tj. od Crkve, na duži vremenski period (doživotno, 10 godina ili 7 godina najblaže) [1]. Većina Svetih Otaca smatra da su i fetus i embrion već dete i ne prave razliku u „uzrastu“, pa tako ne prave ni razliku između čedomorstva (abortusa) i ubistva rođenog deteta. Za njih je svaki od tih činova čedomorstvo.

„Čak i kad se embrion (ili fetus) ne posmatra kao potpuno ljudsko biće, ipak predstavlja, u najmanju ruku „budućeg čoveka“ pa bi njegovo usmrćivanje bilo „anticipirano ubistvo“, kao što tvrdi Tertulijan koji prigovara abortusu da proliva buduću krv i iznosi jednu misao koja će postati čuvena: Već je čovek ono što će postati čovek, kao što je u semenu već sadržan ceo plod“[2].

Ovakvi, savremeni čovek bi rekao strogi stavovi Crkve, proizilaze iz temeljnih hrišćanskih antropoloških postavki koje samu činjenicu života posmatraju kao dar Božiji, kao svetinju. Ljudska se ličnost u svim životnim fazama doživljava u svom apsolutnom i neprikosnovenom dostojanstvu, a svako uskraćivanje ili nasilni prekid života kao greh protiv svetosti i nepovredivosti života. Ovakvi stavovi hrišćanske antropologije izraženi u javnosti od strane verujućih ljudi, bilo da su klirici ili laici, izaziva određena negodovanja ili najblaže rečeno protivurečne reakcije. Pokušaćemo, u nastavku, da se pozabavimo nekolicinom novinskih članaka na temu čedomorstva (abortusa) da bismo na osnovu njihove teološko – sociološke analize otkrili osnovne tačke nesporazuma.

2. Dnevni listovi Politika i Danas

Od 16 tekstova[3] koje su za deset godina (od 2003. do 2013.) objavili dnevni listovi „Politika“ i „Danas“ na temu odnosa Crkve prema čedomorstvu (abortusu), samo je jedan afirmisao crkveno viđenje ove problematike. Svi ostali su bili, ako ne samo informativni, onda kritički nastrojeni prema ovom viđenju. U tom jednom tekstu[4] traženo je šire obrazloženje Crkve o prethodno objavljenim stavovima protiv abortusa visokih instanci Crkve (Patrijarh i Sabor SPC) i to od sveštenika postavljenog za duhovnika paraklisa u jednom od beogradskih kliničkih centara.

„Druga strana“ je bila daleko raznovrsnija. Oglašavali su se svojom voljom ili su pitani: ministarka zdravlja, lekari, stručne zdravstvene organizacije, nevladin sektor uglavnom posvećen borbi za ljudska i ženska prava, poput „Žena u crnom“, političarke, kao i slobodni intelektualci. Od pristalica Crkve pitani su za mišljenje Kancelarija za vere, i Povereništvo „Dveri“, koje se „preporučilo“ aktivnostima koje afirmišu brak i porodicu.

Stiče se utisak da je u obe novine otvoren javni dijalog o temi abortusa, mada površan, prividno analitičan i sa sagovornicima koji pretežu na jednu stranu ili bi se tako iz naslova teksta moglo zaključiti. Politika, na pr., u svom tekstu Političari složno protiv zabrane abortusa od 06.06.2013. godine iznosi mišljenje četiri političara i načelnice operativnog odeljenja GAK Narodni front. Dva političara se izjašnjavaju protiv zabrane, jedan je uzdržan, a jedan je izričito protiv čedomorstva (abortusa). Načelnica klinike za sebe kaže da je veliki protivnik abortusa ali da ipak ne smemo zabraniti abortus zbog zdravlja i bezbednosti same žene. Iz naslova članka (složno) se ne bi mogao čak ni naslutiti ovako širok dijapazon mišljenja.

Povodi za pisanje o odnosu Crkve prema čedomorstvu (abortusu) u svim slučajevima su bile neke od aktivnosti same Crkve, odnosno, nekih njenih članova. Jednom je to bila Vaskršnja poslanica patrijarha Irineja (2012.), drugi put Saopštenje podrške Sabora Srpske Pravoslavne Crkve povodom inicijative lekara vernika da država donese propise kojim će zabraniti abortus (2013.). U jednom slučaju bilo je to reagovanje na izjavu koju je patrijarh srpski g. Irinej dao prilikom odlaska na Krsnu slavu Ginekološko-akušerske klinike „Narodni front“, a drugom prilikom je kao povod za pisanje poslužilo deljenje letaka protiv čedomorstva (abortusa) po valjevskoj bolnici koje je organizovalo Udruženje za borbu protiv abortusa „Život“. Ovo udruženje deluje pri pravoslavnoj parohiji u selu Petnica kod Valjeva, i vode ga, kako je rečeno, „uz ostale, jedna popadija, jedna direktorka, i jedan student Bogoslovskog fakulteta“ [5].

U suštini, diskutovalo se o više tema: o pravu Crkve da traži od države izmenu određenih zakona, pa i ovog koji bi eventualno stavio zabranu na obavljanje čedomorstva (abortusa) osim iz medicinskih razloga, zatim o sekularnosti države i odvojenosti Crkve od države; o pravima žene da sama odlučuje o svojim reproduktivnim aktivnostima; o tome kada tačno počinje život i da li je život svetinja, šta može da zaustavi belu kugu, i o jeziku kojim poslenici Crkve govore o čedomorstvu (abortusu). Evidentno je da je u većini tekstova tema pomerena sa značenja, posledica i etičnosti čina abortusa na druga, mahom, politička pitanja.

Kritikovana je bila najjača verska zajednica u zemlji - Srpska Pravoslavna Crkva, iako se u jednom od pomenutih 16 tekstova navodi da iste ili slične stavove zastupaju sve verske zajednice, osvrćući se i na sličan stav pape Franje, poglavara Rimokatoličke Crkve.

Kada je reč o samoj temi – čedomorstvu (abortusu), uglavnom su navođeni broj abortusa u Srbiji (između 20 i 40 hiljada godišnje), zakonski i medicinski uslovi u kojima se on odvija, opasnosti koje ova hirurška intervencija nosi, nepostojanje mogućnosti da se izvrši medikamentni (pomoću lekova) abortus kao u drugim zemljama EU. Crkvena strana je, u suštini, govorila o onome što je najbolje izrazio Njegova Svetost Patrijarh Irinej prilikom posete Ginekološko – akušerskoj klinici „Narodni front“: „Živimo u nekim posebnim vremenima kada se mnoge vrednosti ne gledaju očima koje te vrednosti zaslužuju. Jedna od tih vrednosti jeste život. Vidimo da se vrlo lako rastajemo sa životom tih mladih bića...“[6]

Za suprotnu stranu tema čedomorstva (abortusa) je političko pitanje: pre svega pitanje ženskih reproduktivnih prava, a samim tim i ljudskih prava. Crkvi se ne osporava pravo da otvara teme koje se tiču nataliteta, i bele kuge u Srbiji, ali joj se osporava način na koji ona predlaže da se rešava ovaj problem i pre svega, njen uticaj po tom pitanju na državnu zakonodavnu politiku, koja, tvrdi se, treba da ostane sekularna kao sama država i van uticaja Crkve. Umesto priče o abortusima od Crkve se očekuje da govori o uslovima života u Srbiji, pre svega o siromaštvu i nezaposlenosti koji su doveli do pada nataliteta i (veruje se) povećanja broja abortusa, i o brizi za žene i decu (naravno, očekuje se i da ona uzme učešće u tome) ili da se više bavi „upoznavanjem javnosti sa činjenicom da je dete ličnost i u prenatalnom periodu“[7].

„Ne gradite velelepne vladičanske dvorove, dragi episkopi. Pomozite tim novcem budućim majkama koje ostaju bez posla kada zatrudne. Ukoliko uopšte imaju posao. A mogao bi vrh SPC da utiče i na državni vrh (a imaju uticaja, jer često ih posećuju predsednik Srbije, premijer i prvi potpredsenik Aleksandar Vučić, koji je čak prisustvovao i jednoj od sednica Sabora), pa njima da kažu da uvedu poreske olakšice za bebi opremu, hranu, da poreski stimulišu rađanje“, kaže se u komentaru pod nazivom „Abortus i dvorovi“ objavljenom (bez potpisa) u listu „Danas“[8].

Iz ovog popisa iznetih tema mogle bi se, u nastavku, analizirati dve karakteristične i više puta pominjane teme: jedna je odnos broja čedomorstava (abortusa) i životnog standarda, a druga karakter savremene države i uticaj Crkve na nju.

3. Čedomorstva (abortusi) i životni standard

Suština problema (za one koji to vide kao problem) velikog broja čedomorstava (abortusa), u svetu je to prema procenama 40-50 miliona godišnje, se ne nalazi u visokom ili niskom nivou životnog standarda već u hijerarhiji vrednosti savremenog čoveka. Problem je antropološki i svetonazorski. Čini se da se ničim ne bi mogla potkrepiti tvrdnja da bi podizanje našeg životnog standarda i izlazak iz siromaštva smanjili broj čedomorstava (abortusa). Ako bi samo broj bio u pitanju onda će se on svakako i nužno smanjivati što proizilazi iz činjenice naše sve veće i veće prosečne dobi stanovništva. Šire posmatrano problem bele kuge je opšte evropski problem, a ne specifično naš. U kontekstu savremene ekonomsko-tehnološke kulture ideali udobnosti, zabave i lične sreće se izdižu na nivo idola i tu često nema mesta za porod koji podrazumeva žrtvu i ograničenje sopstvene udobnosti. Apsolutna autonomija pojedinca kojoj se teži, omogućava tom istom pojedincu da ima prava i mogućnosti da sve učini ne bi li sačuvao svoju udobnost i konfor. Relativno siromaštvo može da bude maska i opravdanje za odricanje od roditeljstva koje se više ne shvata i kao dužnost i odgovornost prema široj zajednici bez čije zaštite pojedinac ne bi mogao da ostvari svoju autonomiju. Savremeno društvo akcenat stavlja na prava pojedinca, a ne zajednice. Potraga za poremećenom ravnotežom između ova dva prava je imperativ savremenih razvijenih društava. Zanimljivo je primetiti da je današnji čovek spreman na sve, pa i na, po mišljenju Crkve, ubistvo, ne bi li sačuvao sopstveni konfor ali kada zaželi porod, onda, takođe, ne smeju da postoje nikakve prepreke, norme i „predrasude“ koje će mu stati na put. Sve je dozvoljeno i u jednom i u drugom slučaju.

Međutim, mišljenja smo da sa kojih god antropoloških pozicija posmatrali ovaj problem, prema njemu se treba odnositi mudro i iznijansirano jer je stvarnost mnogo složenija od teorije. Možemo se tako zapitati ko su praktični, a ne teoretski, nosioci ovakvog pobačajnog mentaliteta. Ko su ljudi, konkretni muškarci i pre svega žene koje se odlučuju na čin čedomorstva (abortusa). Iz ovog razmišljanja isključujemo sve intervencije učinjene iz bilo kog medicinskog razloga koje su poseban problem. Istraživanja, a takođe i referendumi sprovedeni u mnogim evropskim zemljama (na pr. u Španiji) pokazuju visok stepen izjašnjavanja za postojanje legalnog pobačaja, makar i kao solucije manjeg zla u pojedinim slučajevima. Istovremeno, u istraživanjima stepena religioznosti se pokazuje vrlo sličan, visoki procenat onih koji sebe smatraju religioznim osobama i pripadnicima neke od hrišćanskih konfesija. Verujemo da je slična situacija i u našem društvu. Tako posmatrano, naše hrišćansko posmatranje ovog društvenog problema kao spoljašnjeg automatski postaje unutrašnji problem Crkve jer su upravo hrišćani u velikom procentu nosioci tkz. pobačajnog mentaliteta. Može se na kraju postaviti i konačno pitanje šta smo mi, unutar Crkve, učinili na obrazovanju sopstvenih članova.

4. Problem sekularne države

U dnevnom listu „Danas“ od 07.06.2013. godine, kao i mnogo puta pre toga, pojavljuju su u javnosti stavovi poput ovoga iznesenog od strane NVO Žene u crnom, da je iznošenje mišljenja i pokretanje bilo kakvih inicijativa od strane Crkve „protivustavno zadiranje u temelje sekularne države i ljudskih prava“[9].

U savremenom, razvijenom, post-modernom društvu koje kao jedini primer i model uzima upravo nevladin sektor, država jeste sekularna ali u smislu ideološki neutralnog državnog aparata koji je servis svih građana bez obzira na njihov pogled na svet. Mišljenje da sekularna država mora da širi i brani ideologiju sekularizma je ozbiljna, anahrona, zlonamerna pa i diskriminišuća greška u pristupu i tumačenju društvene stvarnosti. Post-moderno društvo je društvo bez središta i to ne greškom, već na osnovu iskustava 20. veka kada su dve velike ideologije, nereligijskog tipa, fašizma i komunizma, izvršile homogenizaciju društava i dovele čovečanstvo do ruba propasti. Na ruševinama tog iskustva savremeni čovek različitim društvenim mehanizmima sprečava bilo koju ideologiju, bilo kog tipa – religijskog ili nereligijskog, da postane vladajuća, odnosno prevladavajuća. Osnovna pretpostavka takvog viđenja je legitimno, paralelno i ravnopravno postojanje različitih pogleda na svet i različitih antropologija, dok je državni aparat ideološki neutralan, a zakonska regulativa pokušava da zadovolji i obuhvati sve svetonazore. Iz tog razloga je stav da sekularna država zastupa ideološke stavove sekularizma anahron i pripada periodu modernosti koja je i dalje smatrala, baš kao i tradicionalna društva pre nje, da u društvenoj stvarnosti može postojati samo jedna „istina“. U predmodernom, tradicionalnom društvu je ta društvena „istina“ bila religijskog tipa, a u modernom sekularnog. Savremeno pluralističko društvo (bar teoretski) napušta tu ideju jedne društvene istine i gradi sebe iz vrlo konkretnih i pomenutih istorijskih razloga kao društvo bez središta. Tako, u javnoj sferi više ne postoje „veće“ i „manje“ istine, a posebno ne „opšte“ istine koje su po svojoj prirodi i mimo ljudskog pristanka i slobode, opšteobavezujuće, već su sve one ravnopravne i podrazumevaju slobodno zastupanje i iznošenje u javnom diskursu. Ova činjenica važi takođe, i za verujuće ljude. I oni treba da shvate mehanizme i logiku savremenog trenutka u odnosu na pluralizam pogleda na svet. Niko više nema nikakav ideološki monopol, a država treba da zauzima stav ideološke neutralnosti. Što pre to shvatimo, svima će nam biti bolje, pa ćemo opreznije koristiti pojmove poput svi mi, svi delimo istu etiku i sl. kao što je učinjeno u članku „Politike“ od 19.04.2012. god. pod nazivom „Zašto ćuti lekarska komora Srbije“. Ideološka unifikacija s jedne, ali i vrednosti relativizam s druge, su Scila i Haribda savremenog društva.

5. Dalji razlozi osporavanja

Oni koji u temi čedomorstva (abortusa) vide etičko pitanje osporavaju Crkvi da govori o etici uglavnom zbog negativnih pojava u njoj samoj: pedofiliji, „slučaju Kačavenda“ i Pahomije i sl.

Za samu Crkvu je, takođe, zanimljiva rasprava o jeziku kojim se govori o čedomorstvu (abortusu). Sagovornici novinara u „Politici“ i „Danasu“ osporavali su upotrebu reči „čedomorstvo“, „deteubistvo“ i „zločin“, recimo, u saopštenju Sabora, smatrajući da Crkva upotrebom tih reči navodi svoje članove na pogrešne zaključke, pa čak i na „odstrel“ ili „linč“ neistomišljenika. Rečeno je da „čedomorstvo“ ima za običnog čoveka emotivno značenje, dok je reč „abortus“daleko neutralnija i ima značenje jedne od medicinski priznatih metoda za prekid trudnoće. Naročito se oštro kritikovala reč „zločin“ i sintagma „najveći zločin ovog veka“ (ginekologa, majki, očeva...), smatrajući da se ovom rečju teško kleveće lekarska struka koja se tretira kao zločinačka, a i na neki način nivelišu pravi zločini koje čine kriminalne strukture.

„Reči čedomorstvo i zločin apsolutno ne dolaze u obzir, i dokle god Crkva ne ublaži svoju retoriku očekujem da nas Lekarska komora uzme u zaštitu, a što će, nadam se, dovesti do toga da sama država reaguje u smislu svojih zakona i Ustava. Jer ukoliko se to ne dogodi neće proći puno vremena a da neki lekar ne nastrada samo zato što je izvršio abortus, budući da ga je Crkva targetirala kao zločinca i čedomorca. Iskustvo iz prethodnih ratova nam govori da je dovoljno da neko uperi prstom u metu – izvođač radova će se već lako pronaći,“ [10] piše u Otvorenom pismu, koga su prenele obe novine, jedan od kritičara dr Srđan Lukić.

Zanimljivi su i sami naslovi rubrika o stavovima Crkve prema abortusu. Paradigmatičan je naslov „Povratak u srednji vek“, objavljen u „Danasu“ 6.06.2013. kao i jedan raniji iz 2005. u istom listu „Crkva ugrožava pravo žene na abortus“.

6. Antropološka razmimoilaženja

I za kraj, da istaknemo samo još jedan detalj koji se tiče dovođenja u pitanje same doktrine Crkve povodom teme čedomorstva (abortusa). Istina, ovo radikalno mišljenje je izuzetak i za sada nema neko dominantno mesto u javnom diskursu. Iznoseći, naime, svoj lični stav Igor Živanović, istraživač sa Instituta za filosofiju, Filosofskog fakulteta u Beogradu [11], smatra da ni život nije svetinja kao što to uči Crkva.

„Apsolutna vrednost života je zabluda, a njegova svetost besmislica...Najpre, postoje situacije kada nije neispravno oduzeti nevini ljudski život. Na primer, ponekad briga za biološku egzistenciju može da suspenduje moralne obzire... ljudski život onako kako ga obično shvatamo, dakle kao život vredan življenja, ne počinje začećem. Strogo govoreći ne počinje ni rođenjem...Ni fetus ni novorođenče nemaju životni plan, niti imaju bilo koji intencionalno postavljen cilj čijem ostvarenju teže...“[12]

Stoga se ovaj autor zalaže ne samo za pravo na abortus nego i za dekriminalizaciju neonaticida (ubistva koje majke izvrše nad detetom u danima neposredno posle rođenja). „ Iako se javnost zgražava nad ovim postupkom majki, možda bi ipak trebalo ostaviti po strani sentimentalne i pogrešne predstave o nevinim bebama koje ubijaju majke monstrumi. Možda bi pre trebalo razmisliti o relativnoj dekriminalizaciji neonaticida u pojedinim slučajevima koji mogu biti opravdani nego razmišljati o kriminalizaciji abortusa“, zaključuje ovaj filosof [13].

Iako se ovakvi stavovi ne pojavljuju često u našoj dnevnoj štampi ovo je jedini članak koji dodiruje najdublji sloj problematike čina čedomorstva (abortusa), antropološki. Treba da nam bude jasno da suprotstavljene strane polaze od dijametralno različitih antropoloških stavova i projavljuju tako još jednu od velikih dilema savremenog trenutka, pitanje koje leži u centru centara svih pitanja, a to je - ko je i šta je čovek. Autor u svom tekstu navodi klasične antropološke postavke laicističke anglo-saksonske bioetike koje zadobijaju sve više pristalica i postaju osnova za razrešenje svih bioetičkih dilema i problema. Samo kao napomenu[14] ove krupne i na naše prostore nadolazeće problematike napomenućemo polaznu tačku laicističke bioetike, a to je razumevanje ljudske ličnosti. Rani Engelhard[15], kao jedan od utemeljivača ove etike, smatra da se kod čoveka mogu razlikovati nivo biološkog života, nivo mentalnog života i nivo ličnog života. Da bi se uopšte moglo govoriti o ljudskoj ličnosti nivo mentalnog života treba da bude na visokom stupnju, odnosno nije dovoljan bilo kakav nivo mentalnog života kao što je to, recimo, kod fetusa, ali ni kod dece i mentalnog bolesnih. Isti autor, u svojoj ranoj fazi, smatra da moralni status odraslih sisara (životinja) može biti viši od onog kod ljudskih fetusa i dece. Tako i životinje pod određenim uslovima mogu biti ličnosti a to ne mogu biti fetusi i deca do određenog uzrasta. Dotle su oni privatno vlasništvo roditelja. Iz perspektive ovakve antropologije ne može biti reči o svetinji života, o životu shvaćenom kao daru Božijem i čoveku koji nije vlasnik tog dara.

Samo iz ovih nekoliko naznaka smatramo da se može zaključiti kakva nas antropološka, ideološka i svaka druga sučeljavanja očekuju u budućnosti i da je sloboda medija ali i upućenost novinara preduslov ravnopravnih odnosa u javnoj sferi.

7. Zaključak

Ono što je već mnogo puta primećeno od strane verujućih ljudi kao karakteristika naših medija, je nedovoljno poznavanje crkvenih stavova, njihovih temelja i korena. Našoj medijskoj realnosti nedostaju novinari upućeni i dovoljno obrazovani u hrišćanskom smislu. Ni izveštavanje o stavovima Crkve u vezi sa čedomorstvom (abortusom) nije izuzetak. Bez ikakve želje da u pojedine članke učitavamo zlonamernost, koja se ne može ni a priori odbaciti, ostaje utisak nemogućnosti slobodnog i verziranog snalaženja u problematici. Taj se nedostatak tada često prevodi na „siguran“ teren dnevne politike, kao da se crkveni stavovi iznose isključivo iz tog razloga. Na taj način se može steći utisak da je cilj Crkve isključivo uticaj na dnevnu politiku a ne sâmo iznošenje stavova i mišljenja na pojedine teme. Situacija se ni do danas nije popravila.

Uz ostale primedbe koje su u tekstu već pomenute ostaje kao ključna potreba dodatna novinarska edukacija na hrišćanske teme i na tom polju i mediji i pojedinačni novinari treba da osete ispruženu, dobronamernu ruku verujućih ljudi i institucionalne Crkve. Najlošije je da se Crkva, anahrono i po matrici zapadnih istorijskih iskustava verskih ratova i netrpeljivosti, i u našoj sredini isključivo doživljava kao faktor destabilizacije i podela što ona u svojoj istoriji na ovim prostorima nije bila niti se od većine građana tako doživljava.

Beleške

[1] Detaljnije vidi Žan – Klod Larše, Za jednu etiku rađanja, prevod sa francuskog Irina Radosavljević, Istina, Beograd – Šibenik 2008., str. 73 i dalje

[2] Isto, str. 85

[3] Svi tekstovi su objavljeni u četiri godine 2003, 2005, 2012. i 2013. Zanimljivo je da od 2005. do 2012. ima šest godina medijske tišine o ovoj temi. Ili je u pitanju crkvena tišina?

[4] „Za crkvu nema neželjene trudnoće“, J. Čalija, „Politika“, 18.04.2012.

[5] „Žene u crnom osudile inicijativu SPC za abortus“, D.D. „Danas“, 7.06.2013.

[6] Patrijarh Irinej: Odgovorite majke od abortusa, „Politika“ 15.11.2013.

[7] „Političari složno protiv zabrane abortusa“, „Politika“, 6.06. 2013.

[8] 7.06.2013.

[9] Članak pod nazivom „Žene u crnom osudile inicijativu SPC za abortus“

[10] „Zašto ćuti lekarska komora Srbije“, dr Srđan Lukić, „Politika“, 19.04.2012.

[11] „O abortusu i čedomorstvu“, „Danas“, 15.10.2013.

[12] Isto.

[13] Isto.

[14] Za više vidi Michele Aramini, Uvod u bioetiku, KS, Zagreb 2009. str. 37 i dalje

[15] Vrlo je interesantan slučaj Engelharda (Amerikanac, rimokatolik) koji 1991. god. prelazi u Pravoslavlje i drastično revidira svoje stavove da bi 2000. godine izašla njegova knjiga pod nazivom Temelji hrišćanske bioetike.